Европа на путу ка нултим емисијама: Како постићи енергетску транзицију без превеликих трошкова? Истражите прагматичан пут према одрживој будућности.
Европа се налази на кључној прекретници у својој енергетској транзицији. Енергетска криза из 2022. године оставила је дубок траг, са високим трошковима енергије који оптерећују и индустрију и домаћинства.
Док тежимо ка постизању нултих нето емисија до 2050. године, изазов везан за инвестиције је огроман. У наредној деценији потребно је уложити 6,6 трилиона евра у енергетски систем како би се остварили циљеви.
У том контексту, друштво је све више забринуто због приступачности енергетске транзиције и других финансијских притисака, као што су безбедност, одбрана и царине.
Ипак, постоји приступачан рецепт за нулте нето емисије. „Енергетски путоводи“ нуди прагматичан, економски ефикасан пут који одржава економски стабилност и јавну подршку.
Да би се постигла највећа редукција емисија за сваки уложени евро, неопходно је усмерити напоре на декарбонизацију према трошковима смањења загађења. То укључује убрзано увођење електрификованих решења и стратешко прилагођавање улоге, времена и интензитета скупљих мера декарбонизације.
Смањење субвенција и фокусирање подршке тамо где је најпотребнија може такође повећати ефикасност напора на декарбонизацији.
Иако ће укупни трошкови енергетског система расти, двоструко повећање потражње за струјом услед електрификације може осигурати да се ови трошкови расподеле на ширину. Као резултат, специфични трошкови енергетског система могли би се смањити за 20% до 2050. године.
Ако додамо уштеђену енергију при преласку на електричну опрему, видимо да упркос рекордним инвестицијама, транзиција неће довести до пораста трошкова, већ до стабилних и опадајућих рачуна.
До 2050. године могло би се уштедети преко 1,5 трилиона евра у системским трошковима — што је еквивалентно просечно 300 евра годишње по домаћинству у ЕУ. Да би се прилагодили приступачнијем путу ка нултим нето емисијама, неопходне су акције.
То укључује реприоритизацију транзиције, проширење енергетског система на основу потражње, планирање робусних дигитализованих инфраструктура и подстицање домаће иновације.
Да би се откриле праве користи електрификације, порези би требало да се смање, а намете укину. Ово ће имати користи за све потрошаче, смањити потребу за директним субвенцијама и ублажити притисак на цене угљеника.
Амбиција тренутне транзиције повећана је до те мере где је неопходно одржати незапамћени темпо декарбонизације у енергетици, грејању, транспорту и индустрији истовремено.
Електрификација је најекономичнија опција за 80% енергетске транзиције. Електрификација грејања и транспорта повећаће потражњу за струјом у ЕУ за 30% до 2035. године.
Иако технологије попут електричних возила и топлотних пумпи постају економски исплативе, подстицаји морају наставити да подржавају њихову употребу.
Слично томе, индустрије у трансформацији ће требати циљана подршка да би одржале замах током својих прелазних фаза.
Иако транзиција зависи од енергије, порески и наметни терет је скоро три пута већи од оног на природни гас.
Модерне и отпорне мреже имају познате мултипликационе ефекте. Конкурентни приноси ће привући приватни капитал за финансирање проширења европске мрежне инфраструктуре.
Ово је од суштинског значаја да би се оствариле предности соларне и ветрене енергије и нове потражње. Дигитално оспособљена мрежа ће интегрисати флексибилност потражње, што је кључно за ефикасан енергетски систем заснован на обновљивим изворима.
Само ово може заменити до 240 GW резервног капацитета и уштедети 40 милијарди евра годишње до 2050. године.
Синхронизовани развој кроз оптималну локацију и ко-локацију осигурава да раст обновљиве енергије буде усклађен са проширењем мреже и минимизирањем субвенција.
Да би се решио спорији развој водоника услед високих трошкова, неопходно је прилагодити систем потражњи.
Оптимизацијом решења за декарбонизацију можемо одложити убрзање и одложити велике инфраструктурне инвестиције, чиме би се уштедело скоро 200 милијарди евра до 2030. године.
Приступачност последње фазе не може зависити само од данашњих технологија. Историјски, Европа је била колевка иновација, пионир у многим индустријским и научним открићима. Морамо оживети тај дух.
Ефикаснији обновљиви извори, јефтина чиста производња топлоте и јефтинија производња водоника и уклањање угљеника биће прекретнице.
Ово захтева ране инвестиције у истраживање и развој и стратегије за привлачење већег венчур капитала, подстицајући пробоје који ће омогућити ЕУ да предводи у енергетским иновацијама.
„Енергетски путоводи“ доказује да је приступачна енергетска транзиција не само могућа — већ и неопходна за европску енергетску безбедност и дугорочни просперитет.
Игра енергетске транзиције захтева пословни приручник. Политичари морају деловати одлучно да исправе пут.
„Чисти индустријски споразум“ и „Акциони план за приступачну енергију“ тест су за балансиране политичке одлуке помоћу којих Европа може стабилизовати енергетске трошкове, подстаћи економски раст и учврстити се као глобални лидер у свету у променама.
